Nije sve tako crno kako se čini
To sam ja sklopila oči na trenutak.
Dobar dan, moje ime je Demjan i ja sam ovisnica.
Danas ovisim o kavi. Kad malo bolje razmislim ovisim o njoj svaki dan nekad više, a nekad manje.Posebnosti današnje ovisnosti pripisujem trenutak spoznaje.
Bilo je to negdje oko 10:30 kad su mi se oči počele sklapati. Budna sam od 7 i nešto sitno. U ekran buljim već od 8, a najbolje od svega je da je ispijena prva kava bila obuhvaćena ritualom paljenja kompjutera.
Nisam legla posebno kasno, nisam kopala jučer, nisam umorna, nego smatram da je problem čisto psihološke prirode.
Moje oči više ne žele gledati stanje stvari ovakvo kako je. Razmišljam o tome kako bi bilo staviti život na pauzu, trenutak se iskopčati, jer kad ti se previše stvari skupi i ne možeš ih riješiti jednostavno pribjegneš mislima koje te navode da se uhvatiš nekih drastičnih radnji, nečega što ni u snu ne želiš da ti se ostvari ili možda samo da malo odspavaš. Da, to bi bilo dobro, prespavati dan. Nema briga, ni pameti, nirvana.
Kad smo već kod sna, sinoć sam sanjala da je Jazzie polupala čoškove sva četiri crna, kvadratna tanjura koje sam joj poklonila (naravno, u snu) i onda me još poslala u svoju kuhinju da ih vidim takve polupane tik uz prozirne, žučkaste, kvadratne, tanjure njene mame koji nisu bili razbijeni. Bila sam ljuta na nju i mislila sam u sebi: kako može biti tako bezobrazna i ne paziti na poklon. Jazzie, Jazzie, što mi učini!
I tako, da se vratim svojoj zbilji, razmišljam o tome što mi je činiti kako bi napravila nešto da se izbacim iz ovog kolosjeka za spavanje. Napravila sam si još jednu kavu i evo čila i budna nastavljam dan sa gorkim okusom u ustima, iščekujući onaj važan telefonski poziv. No, neka već jednom zazvoni ,jer ne bude li ga uskoro, drž’te me molim vas, ubit ću nekoga.
Pa nije ni čudo kad oni labilni ljudi pribjegnu teškim drogama, to je onaj bijeg od ovakve stvarnosti u kojoj se svaki od nas po nekoliko puta nađe u životu.
Vjerna ipak sebi, iako mi ljudi zadnjih dana uvelike pomiču granice strpljivosti, čekati ću još do sutra, a onda neka se nekima nebo smiluje, jer ovo što držim u sebi treba van, a ne da ja sklapam svoje oči preveći se da ne postojim.
Želim biti živa!
Evo, ovo je dokaz da je kava prešla u krv i krenula u opticaj, za razliku od trenutka kad sam počela pisati.
Tako, sa novom dozom kofeina krećem dalje u nove radne pobjede u liku srne sa rogovima.