Trebamo li svi u životu imati neku ovisnost?
Tko o čemu, ja o hrani.
Dobra ovisnost je nužna ovisnost. Jedem da bi preživio.
Loša ovisnost je ovisnost gdje je začina preko načina. Jedem da bi uživao.
E, pa ovako: prije skoro pet godina bila sam ovisna o nikotinu i nekoliko puta se pokušavala riješiti toga. Bila sam mršava i nisam brinula što ću pojesti, zapravo jela sam sve i u bilo koje doba, a najbolje od svega je bilo to da i nisam imala izraženu potrebu za jelom.
Onda sam jednog dana odlučila prestati pušiti, a odluka je pala ovako: Bilo je hladno, nosila sam jaknu i bila na kavi u kafiću sa frendicom. Znate koliko vremena prosječno provedu ženske u čakuli. Izašla sam van, a vani je padala kišica. Nisam imala kišobran, ni auto pa sam požurila na tramvaj. Par minuta na kišici i ja sam bila vlažna, ne mokra. Ušla sam u tramvaj i onda je iz jakne počelo isparavati. Zemljo otvori se. Odmicala sam se od same sebe. Smrdila sam ko pepeljara i to je bila kap koja je prelila čašu. Prestala sam pušiti.
Ali tu nije kraj mojoj ovisnosti. Sad su mi prstići bili slobodni pa su tražeći zabavu često kretali prema frižideru. Nesvjesno sam se navukla na hranu. Dakle jedna ovisnost je zamjenila drugu. Sve mi je bilo fino i zabavno. Tu su počele moje druge muke. Nedugo zatim sam zatrudnila po drugi put i umjesto da dobijem 14 kg kao i u prethodnoj trudnoći ja dobijem 30. DA, DA, 30 hebenih kilograma. Pa ti sad skalaj to nakon poroda. Prošle su 3 i po godine od kad sam rodila, a najbliže cilju sam bila ovo ljeto, čak 8 kg do. Vratih se s mora i evo opet ugrabila u samo tri mjeseca 6 kg. Kelje se na mene ko muha na govno.
Prije tri dana odlučila sam se na dijetu i sad patim. Pere me kriza. Gladna sam. Ma zapravo nisam gladna nego bih jela. Ne može čovjek vjerovati da može umišljati mirise, svako malo mi nešto zamiriše. Lignje sa žara. Arambaši (znali netko što je to hehe). Pašticada. Pizza. Ajme što to sebi radim. A ja jedem šipak. Ma ne šipak-šipak. Nego stvarno, ispred sebe imam tanjur pun očišćenog šipka, samo nisam sigurna ko tu koga jed(b)e.
Zaboravila sam reći da tada kad sam prestala pušiti je prestao pušiti i moj bivši šef pa smo se kladili tko će duže izdržati. Kako sam ja iznimno spremna na izazove, a i tvrdoglava (kladila bi se ja i na gore stvari), nije mi bilo druge nego da zapnem ko sivonja. On je počeo pušiti nakon mjesec dana, a ja sam rekla samoj sebi: kad sam izdržala ovoliko onda nema smisla opet započinjati.
To pričam zato jer se Kokolo danas ponudio da se zajedno odvikavamo, on od nikotina, a ja od hrane. Hvala Bogu da je to rekao i dao mi snagu. Samo da on što duže ustraje, jer ja imam snage samo dok traje borba. Ma nije to borba između nas dvoje, nego udruženim snagama protiv drugog i trečeg.
Ima li još dobrovoljaca?
Samo pitam.